Predlog za čitanje i uživanje

Živimo u vremenu knjiga, rekao bi neko ko na stvari gleda spolja. I isti bi, ako je iz kategorije dobronamernih posmatrača spolja, zaključio kako je to dobro. Jer, svaka knjiga je “izvor mudrosti I blago sveta”,  pa će ljudi, čitajući, oplemeniti svoje misli I uneti u njega više uživanja.  

Oni koji vole da posmatraju stvari iznutra rekli bi da najmanje dve konstatacije iz predhodnog pasusa nisu tačne, a koriste se toliko da su odavno postale omiljene poštapalice brzomislećih. Prvo, mi zaista živimo u vremenu knjiga ako bi se kao kriterijum postavilo to što nas knjige, šarenilom svojih korica, posmatraju odasvud. Iz trafika, supermarketa, benzinskih pumpi, a pomalo I iz knjižara, ako se probiju u oštroj konkurenciji biro materijala, postera I CD-ova. A kako nas I ne bi gledale kada ih pišu svi, izdaju svi & svako a prodaju svi, svako I ostali. I još poneko. Ima tu I dobrih strana. Konkurencija bi trebala, po prirodi stvari, izroditi kvalitet. Ni to sa prodajom nije tako loše. Knjiga dolazi do većeg broja ljudi, pristupačnija je I jeftinija.

Problem je u tome što iako živimo u svetu knjiga, knjiga baš i ne živi u našem svetu. Nikada se nije manje čitalo! A i to što čitaju – krive stvari čitaju, rekao bi pesnik a propos druge konstatacije posmatrača stvari spolja. I bio bi u pravu. Čitaju se većma ispovesti domaćih i (belo)svetskih “džetsetera” i mafijaša. Ili “fenomenalni”, “nepeti”, “potresni”, “srceparajući” literarni pokušaji (s)pisa(telji)ca sa sve četiri strane sveta, željnih uglavnom onoga što “kvari” ljude. U redu je I to,  to sa njihovim motivima, jer svako se bori za ono što mu fali. Malkice je manje u redu što su konzumenti takvih pisanija sve brojniji, I to u okviru  ionako male čitalačke zajednice. A pogotovo nije baš lepo što se mnogi od tih autora, u svesti nekih čitalaca, obgrljenih čeličnim stiskom reklame i svakodnevnice, poistovećuju sa nečim što ipak postoji I što se zove književnost.

E, pa dragi moj hedonisti, pošto je za nas sve manje od najboljeg nedovoljno dobro, konstatovaćemo da dramatično velika većina knjiga koje se danas prodaju, ne samo da nije vredna čitalačkog truda i vremena, već ni dijagonalnog preleta preko stranica.

Uživaoci u životu, kao mi, ne bi trebali da troše vreme na jeftine stvari. Predlažemo vam da za ovih lepih prolećnih dana prošetate do biblioteke ili knjižare i zastanite kod one police sa knjigama ispred koje nema baš velike gužve. Jer, velika dela svi hvale, ali ih malo ko čita. Vi promenite stvari, uzmite, jednostavno, klasiku. I uverićete se još jednom zašto je to klasika. Naptoplije Vam preporučujem, dragi moji hedonisti, da po koji trenutak svakog dana posvetite nečemu što je izdržalo jedini pravi sud. Sud vremena.  

Iz tog zlatnog kovčega, ne prepunog, ali još dovoljno bogatog, preporučujem Vam, za ovaj mesec, jedan čudesni roman Mihaila Bulgakova, “Majstor i Margarita”. Mnogi od nas su se mimoišli sa ovim štivom, možda zato što je bilo na spisku obavezne lektire, a mladost, znamo, ne trpi ništa što je obavezno... S druge strane, ako ste ga pročitali, učinite to još jednom! Doživećete na potpuno nov način jednu od najvećih ljubavnih priča ikad, podvučenu snažnim metafizičkim linijama, I obogaćenu genijalnim bulgakovljevskim humorom, oštrim I jasnim. Radnja romana je smeštena u Moskvu tridesetih godina XX veka, I paralelno u doba Isusovog raspeća. Jedna od karakteristika ovog dela je da je ono neopisivo. Čega sve nema u piščevoj fikciji I na stranicama Majstora – razgovora Isusa sa Pontijem Pilatom, prokuratorom Judeje, dokumentarno preciznih opisa Moskve, njenih bulevara I ljudi koji su njima hodali (o, kako razlčitih ljudi!) u doba Staljinovog vremena, naizgled nespojivih konaca kojima su spojene sudbine naslovnih junaka. I kako je sve to ukomponovano!  Autor prepliće  realnost I maštu, stvarno I onostrano, istoriju I mit. Upravo je takav pripovedački postupak, gde se o snoviđenjima i onostranom piše vrlo jasnim, realističkim jezikom dao romanu osobenost i izdigao ga do samih vrhova svetske književnosti. Bulgakov se dugo mučio pišući ga – rad na rukopisu započeo je 1928. godine, a roman je prvi put objavljen 1966. godine, i to u nepotpunoj verziji. Opasna vremena Gulaga, bila su prejaka brana izlasku romana, kritički nastrojenog prema strahovladi Staljina koga pisac, kako se slažu mnogi tumači Bulgakova, smešta u lik, profesora crne magije, Volanda (Sotona, lično!). Konačnu verziju rukopis je dobio tek 1969. godine u Frankfurtu.

Ovo je priča za svako vreme I o svakom vremenu. Čitajući je, imaćete, dragi moji hedonisti, za čitanja I dugo posle njega, jedan prijatan utisak ispunjenosti I zadovoljstva, kakvu Vam može pružiti samo prava umetnost.  Šta da Vam kažem, nego – UŽIVAJTE! Jer, kako reče Paskal, čovek je rođen za uživanje, on ga oseća I za njega mu ne trebaju dokazi.